Најважнији и основни елемент витештва је спремност на жртву. Управо је овај елемент основна демаркациона линија између буржоаског, трговачког погледа на свет и витешког погледа на свет. Трговац увек у виду и на првом месту има интерес, профит и удобност. Витез увек у виду и на првом месту има спремност да се жртвује. За веру, за круну, за идеју, за државу, за господара, за немоћне…  Никако и никад за неки вулгарни, овоземаљски или профани циљ. Већ управо за идеал који се онима са трговачким умом чини крајње апстрактним и неразумљивим.  Спремност на жртву витеза ставља у сферу чисте духовности као некога ко је трансцендирао профану сферу материјалног узрочно-последичног односа. Поред овога, спремност на жртву указује на спремност витеза да превазиђе гордост која представља највећу препреку на духовном путу. Исто тако, што је посебно важно у нашем свету у коме су материјализам и хедонизам преовлађујући, да превазиђе искушење материјалних добара које има тенденцију да га омете на његовом путу. На интерес и корист, те две јадне тековине модерног друштва, витез увек гледа са презиром и незаинтересованошћу.

Савршен пример жртве је поступање Кнеза Лазара Великомученика и његове властеле уочи кључног догађаја српске историје – Косовске битке. Ова битка, која се одиграла на Видовдан, 28. јуна 1389. године између српске и турске војске, и поред тога што су у њему погинула оба владара – и Лазар и Мурат, представљала је пораз Србије. Након њега, уз изузетак кратког периода деспотовине под влашћу Стефана Лазаревића, Србија пада у мрак турског ропства које ће трајати све до почетка 19. столећа. Кључ за разумевање Косовске битке и њене симболике није сама битка, већ ситуација која јој је претходила. Наиме, Кнез Лазар Хребељановић је имао пуну свест и увид у надмоћ тадашњег турског царства и у кризу средњовековне српске државе. Такође, он је имао и алтернативну могућност у односу на битку са Турцима. Могао је да прихвати вазални положај Србије и да избегне рат и пораз. Кнез Лазар заједно са својим племством то није учинио, већ је изабрао саможртвовање. Разлози за такву одлуку се налазе у сфери духовног. Лазар је пред собом имао, не само политичку или етичку дилему, већ духовну и метафизичку оличену у избору између приближавања Богу или нечастивом (синоними: слобода или ропство, част или калкулантство, сопствено опажање истине или прихватање наметнутог). Имао је избор између очувања овоземаљског интегритета, тј. сопственог живота или очувања духовног интегритета. Пред њим се налазило искушење. Његов избор је био Господ. Лазарова боголикост се очитује у свесном саможртвовању чиме је створен симбол за целокупну наступајућу историју. Симбол којим је створен образац за изборе и поступке српске нације кроз сва каснија столећа. Лазарова жртва је, у одређеном смислу, слична жртви самог Христоса. Он се својим витезовима уочи самог боја обратио речима: „ Боља нам је у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље нам је у борби примити смрт од мача, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живели за свет, стога се потрудимо да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима.“  На то, они су му узвратили: „ Умримо, да заувек живи будемо. Принесимо себе Богу на живу жртву…  Не поштедимо живот наш, да живописан образац после овога будемо другима.“