Традиционализам као начин опажања и мишљења, као теоријски систем је својствен војној аристократији. Традиционализам означава поштовање свих оних елемената који традиционално чине одређени органски цивилизацијски модел, односно његово наслеђе.  Под органским цивилизацијским моделом подразумевамо нешто што је настајало током дужег историјског периода и што је засновано на одређеним прецизним архетиповима који се непрестано понављају кроз епохе. То може бити нација, група нација под кишобраном одређене империје или група нација под кишобраном заједничког духовног и културног идентитета. Традиционализам као идеолошки склоп, супротан је миту о прогресу који је типичан за друштва настала након прве буржоаске револуције 1789. Мит о прогресу подразумева да се ствари непрестано мењају, усавршавају се и крећу се из једног мање савршеног облика ка савршенијем. Традиционализам, са друге стране полази од тога да, иако формално  динамичне и наизглед промењиве, околности остају стално засноване на истим суштинама или архетиповима. Традиционализам такође не искључује и могућност анти-прогреса или контраиницијације. Наведимо као снажну илустрацију овога већину релевантних рукописа који се баве духовношћу и есхатологијом. Од Веда све до Светог писма, увек се појављује сличан епилог на крају времена – постепена регресија од савршеније ка мање савршеној форми све до коначног ендкампфа и краја историје.