Самодисциплина представља метод који појединца доводи из његовог иницијално несавршеног стања у савршеније стање. Основно полазиште је то да је сваки појединац на почетку несавршен у духовном, интелектуалном и физичком погледу. Процес рада на себи или самодисциплине којој се он драговољно подвргава га доводи до једног савршенијег стања. Ово култивисање сопственог бића оличено кроз процес самодисциплине се односи на све три основне сфере простирања људског бића: на дух, на интелект и на тело. Историјски посматрано, управо у појму витештва као интегралном систему живљења и делања се можда по први пут у европској цивилизацији среће синергија истовременог усавршавања сопственог духа, тела и интелекта. Витез се морао строго придржавати хришћанског литургијског процеса живећи као монах, морао је непрестано усавршавати своје тело кроз увежбавање војне вештине и морао је ширити своје појмовно знање изучавањем стратегије, војне науке и историје. Овај метод се не односи искључиво на период феудализма. Напротив, он  је примењив у свим ситуацијама и у свим епохама. Битно је само разумети да човек није савршен сам по себи и да увек може достићи савршеније стање уколико се подвргне процесу строге и безкомпромисне самодисциплине.