Колективизам је категорија супротна данас преовлађујућем индивидуализму. Индивидуализам који је тековина буржоаског друштва није ништа друго до  хипертрофирани егоизам који произилази из гордости. Индивидуалистичко инсистирање на егу и на самодовољности је довео до тога да је појединац у савременом друштвеном контексту отуђен како од других тако и од себе самог. Индивидуализам је, поред алијенације субјеката модерног друштва, довео и до потпуне атомизације целокупног друштва у коме је оно изгубило сваки смисао. Све парадигме традиционалног друштва су сведене на ниво симулакрума, тј. на ниво бледих слика свог изворног значења.  Повратак на позиције колективизма се чини неопходан. Једина алтернатива бесмислу савременог атомизираног друштва јесте организовање у којем појединац стоји у органском и конструктивном односу са групом чији је део. Дакле, он престаје да буде одбачени, ником потребан точкић једне дехуманизоване друштвене машинерије која толерише искључиво апсолутну подређеност у производњи капитала. Појединац унутар колективизма престаје да буде горд, самодовољан и искључиво заокупљен сопственом коришћу и уживањем, већ приступа колективу са жељом да нешто пружи а не само да узме. Он више не поставља себе на прво и најважније место, већ жели да жртвује сопствени интерес за колектив коме припада. Он жели да се повинује ауторитету унутар хијерархије као природног стања. У таквој ситуацији, давање постаје двосмерно – колектив му узвраћа истом мером. На овај начин се ствара органско јединство појединца и колектива. Ствара се ситуација у којој интерес њега самога и колектива коме припада нису супротстављени. Ствара се органско друштво. Битно је разумети да је иницијација спремности на жртву оличена у вољи појединца да се подреди интересима колектива и да му служи, предуслов за то да колектив почне да узвраћа појединцу такође служењем. Колективизам представља облик друштвеног организовања који ни најмање не толерише гордост. Колективизам  је заснован на основној парадигми витештва, а то је жртва.