Дефиниција која најбоље одређује витештво је да је оно склад или синергија између духовног савршенства и световне моћи. Из овога произилази да је управо духовна сфера најбитнија одредница витештва. Из историјског угла, управо је утицај који је Хришћанска црква извршила на класу војне аристократије уочи Првог крсташког рата, оно што је заокружило витештво као интегрални систем опажања, мишљења и делања ове класе. Духовност је онај оплемењујући фактор који витеза издиже изнад обичног војника. Први витешки редови у Светој Земљи су били устројени као монашки редови и брату који им приступи су, поред непрестаног увежбавања војне вештине, наметали строг монашки начин живота у духу Хришћанства. У ширем смислу узето, начин живота чији је основни предзнак духовна лествица, издиже појединца изнад плебејског и трговачког система вредности. Духовно усавршавање и самодисциплина витезу обезбеђују једино сигурно тле где је безбедан од искушења и ометајућих фактора као што су гордост, материјализам, сумња, страх и други.