Налазимо се у времену супротстављања и сукоба. Како на унутрашњем, тако и на спољно-политичком плану. Чини се да су друштвене околности у којима се налазимо свеле људску природу и његову способност за разумевање појава на један нижи ниво. Људи не разумеју појаве и, што је још горе, не труде се да их разумеју. Уздизањем индивидуализма на ниво највише друштвене вредности, људи су постали саможиви инеспособни за било какав колективни идентитет. Па тако и за то да чују или бар покушају да чују другог човека.

Илустрација реченог је ситуација у нашој држави. Она је проткана сукобом и за то постоји виновник. Они који воде државу заснивају своје руковођење државом и друштвом на сукобу и на измишљању непријатеља. Њихова архитектура сукоба и наметања лажних или небитних тема су суштинска супротност саборности. А управо саборност јесте основ сваког здравог друштва. Ми се, супротно томе, налазимо усред свеопштег сукоба који нас разара.

Живимо у време никад до сада виђених супротстављања и сукоба и на спољно-политичком плану. Поред сукоба и геополитичких ломова на Блиском истоку, овде пре свега мислим на сукоб на истоку нашег континента. Две стране које учествују у овом есхатолошком сукобу су, са једне, оне источне стране, цивилизација која настоји да као драгоцен пламен задржи и очува вредности и, са друге стране цивилизација која је у својој махнитој релативизацији свих вредности па и саме истине напустила статус цивилизације и постала њена супротност. У свету се сада непогрешиво препознају и повезују културе, државе и народи које настоје да очувају вредносни систем и традицију са једне стране и оне које истину желе да замене златним телетом, са друге. И то је добра околност и поред тога што је сваки сукоб често болан и тежак. На крају пута је светло и ми се по свему судећи крећемо ка њему.

Браћо и сестре, чини се да је традиција једина сигурна тврђава против свеопштег растакања и разарања којим се одликује наше време. Међутим сам тај исказ није довољан. Потребно је знати како живети традицију, како учинити да она постане делатна. У том смислу, неопходно нам је сећање и подсећање. Сећајмо се нашег традиционалног начина живота, наше Православне вере и цркве, нашег језика и ћириличног писма, нашег традиционалног облика породице, нашег традиционалног облика државе и друштвених образаца који нису увезени из иностранства – срећом имамо их на претек. И коначно, сећајмо се нашег Косова и Метохије не само као саставног дела наше државе, већ као корена стабла нашег народа и наше државности. Сећајмо се завета, сећајмо се тог летњег дана 1389, када је Лазар Великомученик са својим витезовима изабрао смрт и вечни живот са десне стране Господа уместо овоземаљског живота али смрти за вечност. Сећајмо се и садашњих Високих Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке, Пећке Патријаршије, Бањске, нашег царског Призрена, Звечана, Велике Хоче, Лепосавића, Митровице, данашњих Срба са Косова и Метохије, људи којима пред очима страних миротвораца, иноверни пале куће, краду земљу и летину, пуцају на њих, туку их, забрањују им језик и културу. Уколико у том сећању успемо и истрајемо, завет ће престати да буде само реч, већ ће заживети у свом пуном сјају. Наша срца ће се преселити и остати на Косову и Метохији а будућност Србије ће бити обезбеђена јер ћемо се тамо вратити као држава. Као појединци, именом и презименом. И као народ.

Мир Божији – Христос се роди!

Владимир