Браћо и сестре,

О највећем празнику ове 2022, о празнику победе живота над смрћу, дозволите ми да са Вама поделим неколико мисли о ономе што опажам као важно за све нас.

Пре свега, несумњиво је тешко опазити оно што је заиста битно у лавини бурних и драматичних слика које су пред нама, од непрестаних удружених напада атлантистичког света и терористичких власти у Приштини на преостале Србе у нашој јужној покрајини, преко насртаја на српски културни идентитет, језик, писмо, породицу и патријархалне темеље нашег народа, све до драматичних слика које нам долазе из ратом захваћене Украјине. Оно што ми се чини као подлога свега наведеног, или је можда срећнији термин као својеврсни принцип који као мрачна сенка испуњава наведено, је агресивни удар на наше биће. На сам наш идентитет. Овај агресивни удар којем смо изложени од 1999. до данас, као да доживљава својеврсну кулминацију у време рата у Украјини. Атлантистички свет жели да нам одреди ко нам је пријатељ а ко је наш непријатељ. Атлантистички свет хистерично жели да нас преуми и увери нас да нам је савезник, иако им је циљ око кога се веома агилно труде да нам ампутирају Косово и Метохију, а да су државе и народи који чувају наше националне интересе у Уједињеним Нацијама и шире, у ствари наши непријатељи. Атлантистички свет жели да се одрекнемо наших пријатеља и историјских савезника и самом том околношћу да сами себе осудимо на смрт. Они, о овом дану обележавања победе живота над смрћу, желе да се ставимо на страну смрти. Они нам желе супротност Васкрсу. Они нам желе полагано мрцварење до наше смрти. До наше смрти без Косова и Метохије, до усамљене смрти без пријатеља са којима пажљиво одгајамо пријатељство деценијама и столећима и без свега онога што смо били и што јесмо. И у томе рачунају на савезника – на наш страх. На страх пред њиховом подигнутом палицом којом прете да ће се обрушити на нас.

Имајући у мислима наведено, испричао бих Вам причу, браћо и сестре. Ову кратку причу сам чуо од мојих предака, она је вероватно настала у време пре Првог српског устанка а протагониста је један од хероја који су са мојим славним претком Карађорђем повели Србе ка слободи и држави. Призор који је видео у причи инспирисао га је да се не плаши. Оно што је видео инспирисало га је да по цену живота остане оно што јесте. Оно што је видео удахнуло му је дух косовских јунака са Газиместана.

Пре много времена, ловац је чуо чудан шум у шуми. Обазриво је тражио одакле долази, застајкујући да ослушне болно режање и рику и звук кидања грана и грмља. Потом се све утишало. Ловац је из знатижеље наставио да трага док није угледао призор пустошења и смрти.
Вук и јазавац су лежали мртви. Поред њих, лежала су још два мртва вука који су од рана у пределу врата искрварили до смрти. Свуда око њих, земља, дрвеће и трава одавали су знаке велике борбе, борбе до смрти. Међутим, оно што је одушевило ловца, била су два мртва борца. Јазавац је вилицом и даље стезао њушку вука, тако да су остали заувек спојени. Иако је вук раскомадао јазавца, ловац је могао да претпостави да мања животиња није хтела да попусти. Тако је јазавац вуку ископао очи и нанео му тешке ране на глави од којих је вук искрварио на смрт.
Ловац је отишао задивљен храброшћу јазавца и зарекао се да ће се угледати на њега. Јазавац, иако мањи и сам, до самог краја је остао веран ономе што је и био.

Христос васкрсе браћо и сестре!

Бог живи!

Владимир