О овом Васкрсу 2020, суочавамо се са композицијом која се састоји од више компликованих и на махове тешких ситуација које је Господ ставио пред нас. Али, уколико се само мало помакнемо са тачке из које нам се све то чини тешко, схватићемо да су то искушења од којих, у коначном исходу као људи и као народ можемо имати користи. Искушења су избори који нас, уколико пођемо у правом смеру, кују и кале. Од којих постајемо чвршћи, смиренији, ближи Христосу.

Сигурно најважнији проблем у овој композицији је суверенитет Србије над нашом јужном покрајином – Косовом и Метохијом. Управо у проблему Косова и Метохије се најјасније види колико је интерпретација овог проблема као тобожњег тренутног интереса за Србију лажна и колико се заиста ради о искушењу. Косово и Метохија јесу искушење. Косово и Метохија јесу искључиво духовна раван постојања нашег народа а нимало реалполитичка. Косово и Метохију морамо из часа у час, из дана у дан, посматрати као духовну категорију и основу нашег идентитета. Није право питање у коликој мери је Србија без Косова и Метохије заиста Србија, већ колико смо сви ми без Косова и Метохије заиста остали Срби. Искушење значи да у избору који нам се нуди не постоје два пута, већ само један – ни по коју цену без Косова и Метохије. Завет нам је предат и ми га морамо одржати и испунити.

Други важан проблем је проблем имиграционе политике. Многе државе ЕУ које су из искључивог мотива среброљубља – надомештања недостатка радне снаге, прибегле увозу јефтине и високорепродуктивне радне снаге за Блиског истока и Африке, се тренутно налазе у катастрофалној ситуацији по том питању. Неолиберално среброљубље и његова идеолошка покрића – мултикултурализам, отворено друштво и сл, је довело до разорених друштава ЕУ која више немају никаву основу и тачку окупљања на основу које би могла уопште постојати. Та друштва одржава само инерција стандарда која ће још неко време наставити да постоји пре коначног колапса. Та друштва су увезла темпирану бомбу која полако али сигурно мења идентитете, традиције, културе, демографску слику. Цркве полако уступају место џамијама. Културицид…

Трећи проблем браћо и сестре је наметање небитних тема у етру од стране одређених политичких и економских елита. Некима одговара да очи народа буду усмерене на мање битне ствари како би горуће теме, од којих сам две већ дотакао, биле стављене под тепих. Путем медија се намеће једна, мање битна или апстрактна тема, како би се прескочило бављење уништењем породице, уништењем средње класе, хроничног сиромаштва радништва и уопште огромне популације у друштву, најсуровије неолибералне колонизације од стране страног финансијског и економског сектора које се лажно назива „страним инвестицијама“, погрешном имиграционом политиком која прати немачку ултралибералну агенду коју сама Немачка већ полако напушта, убиством култура и језика, Косовом и Метохијом које је постало обол за некакве преговоре и дневно политички интерес уместо да буде оно што је увек било – завет. И много тога другога што неолиберални циркус намеће свима нама, полако али сигурно нас вукући на дно.

Браћо и сестре, све ово је допуштење. Све ово је такође искушење. Окупљајмо се. Игноришимо небитно и изоштримо наше очи за оно битно. Ако тако будемо чинили, победа је већ остварена.

Браћо и сестре, желим Вам да овај Васкрс буде почетак остварења те победе.

Христос Васкрсе!

Бог живи!